User Rating: / 0
PoorBest 

INTERVJU: Prof. dr. ŽARKO KORAČ U SREBRENICI JE POČINJEN GENOCID

Razgovarao: Bedrudin GUŠIĆ

Kasnih osamdesetih i ranih devedesetih je na tadašnjoj sarajevskoj televiziji emitirana popularna emisija “Meraklije”, autora i voditelja Vehida Gunića, u kojoj je njegovana samo sevdalinka, i ništa više. U jednoj od emisija moj prijatelj i zemljak (Krajišnik) Gunić je, želeći da podsjeti kakva se muzika može čuti u “Meraklijama”, rekao: “Zna se kakvu brazdu mi oremo”! Eh, oni koji mene redovno prate u ovom serijalu intervjua mogli su se uvjeriti da sam u posljednje vrijeme načinio nekoliko intervjua sa političkim i javnim radnicima iz Beograda. Ali, kada god poželim da nađem u glavnom gradu Srbije sagovornika, zna se kakve tražim, odnosno zna se kakvu brazdu ja orem. Volio bih da sam sa uvaženim prof. dr. Zarkom Koraćem razgovarao o psihologiji (kojemu je to struka) ili o mojoj drugoj sportskoj ljubavi - košarci, jer je njegovo prezime itekako košarkaško, ali bilo je prečih tema. Nismo ih mi birali, već one nas.

Gospodine Korać! Četiri godine prije nego što je Evropski parlament proglasio 11. juli za Dan sjećanja na genocid u Srebrenici, skupa sa grupom nevladinih organizacija predložili ste Skupštini Srbije da se donese Rezolucija o Srebrenici. No, ni tada, kao ni do sada, to nije prošlo. Šta se desilo tada s tim prijedlogom?

PROF. KORAĆ: Na desetogodišnjicu Srebreničke tragedije, 2005 godine, predlog rezolucije čak nije ni stavljen na glasanje, da bi se eventualno uvrstio u dnevni red skupštinskog zasedanja. Tadašnji predsednik Skupštine Predrag Marković iz stranke G17, cinično je medijima izjavio “da nikakvog predloga nema”, što je bila potpuna neistina. Ni jedna od vodećih stranaka, uključujući i Demokratsku Stranku, nije želela tu rezoluciju. Već tada se u javnosti pojavila teza da treba osuditi “sve zločine”, što dobro zvuči, ali u praksi nema puno smisla, jer je predlog koji smo podneli Nataša Micić i ja, jasno govori o jednom konkretnom zločinu, o njegovoj desetogodišnjici, koristi reč genocid i traži osudu konkretnog zločina koji je učinjen u naše ime.

Ovih dana je Rezolucija o Srebrenici u Skupštini Srbije ponovo aktuelizirana. Dok vodimo ovaj razgovor, javnosti nije poznat konačan prijedlog iste. Dakle, kakav prijedlog (naziv rezolucije) Vi očekujete da će se naći pred poslanicima Skupštine?

PROF. KORAČ: Budući da je to inicijativa Borisa Tadića, predsednika Srbije i predsednika DS, očekujem da će se Skupštini najverovatnije ponuditi rezolucija koja govori o velikom zločinu u Srebrenici, ali ne koristi reč genocid i još jedna, koja osuđuje zločine učinjene srpskom narodu u proteklim ratovima na tlu bivše Jugoslavije. To bi bio nažalost kompromis vrlo žestoke i ružne javne rasprave u Srbiji ovih dana.

Da li Vi lično smatrate da je u Srebrenici počinjen genocid?

PROF. KORAĆ: Da. Ne radi se samo o sudskim presudama, od kojih se ta reč prvi put pojavljuje u presudi generalu Krstiću. Radi se onome što je tamo stvarno urađeno. Ako neko sistematski ubije za nekoliko dana sve punoletne i naravno, mnoge nepunoletne muškarce koje je zarobio u Srebrenici, onda on teži uništenju celokupnog stanovništva na tom prostoru.

S obzirom na odnos političkih (i ideoloških) snaga u Parlamentu Vaše zemlje, da li se može realno očekivati da će se konačno donijeti ta Rezolucija i u kakvoj formi?

PROF. KORAĆ: Što se mene lično tiče, moj stav je jasan i javno je izrečen. Ja neću glasati za rezoluciju koja izbegava reč genocid. To su saopštile kasnije i neke druge, uglavnom manje parlamentarne stranke, kao LDP Čedomira Jovanovića, Savez vojvođanskih Mađara ili LSDV Nenada Čanka. Nažalost, to nije stav većine. Ali bez obzira na ovu činjenicu, ima promena u odnosu na ranije godine. Sada većina bar prihvata da je tamo učinjen težak zločin. Problem je što ta većina želi istovremeno da ga relativizuje i veže za druge zločine, izbegavajući pri tom njegovu užasnu suštinu koja ga izdvaja od drugih zločina. Upravo zato, ovaj zločin je postao simbol stradanja u ratovima u BiH. Veliki sam protivnik takozvane simetrije zločina. Sada govorimo o ovom, jer je najteži, a o drugim ćemo drugom prilikom. Takođe, uvek sam smatrao da smo najodgovorniji prema zločinima učinjenim u naše ime. Njih moramo prvo da osudimo.

Da li bi eventualna Rezolucija o Srebrenici bila koristan akt po srpski narod u cjelini?

PROF. KORAČ: Naravno. Samo onaj koji je osudio zlo za koje je moralno odgovoran, čuva svoju ljudskost. Zlo uništava ne samo svoje žrtve, već i one koji ga čine. Ako to zaboravite, ostavljate svojoj deci i svim potomcima žig srama kojeg će oni, iako nevini, nositi kroz istoriju. I uvek će im se to vraćati. Kako ćete ponovo povratiti poverenje sveta koji vas gleda, ako se ne izvinite žrtvama i njihovoj rodbini. I to iskreno. I naravno, kaznite krivce. Ne vidim drugi put.

A sada, malo o SDU, kojoj ste na čelu i jedan od njenih osnivača. Radi se o relativno mladoj stranci koja je nastala 1996. izdvajanjem iz GSS. Zašto ste se izdvojili?

PROF. KORAĆ: Želeli smo da pokušamo da obnovimo ideju socijaldemokratije u Srbiji, koja nije bila istorijski jaka, ali je bila politički važna, jer je dala jednog Svetozara Markovića ili Dimitrija Tucovića. Oni su bili, pored ostalog, žestoki protivnici tadašnjoj agresivnoj i ekspanzionističkoj politici Srbije. Nekada mislim da zbog toga veoma nedostaju i današnjoj Srbiji. Nažalost, nismo ostvarili veću podršku među biračima u Srbiji. Ali smo jedan principijelan glas u javnosti koji obično prepoznaju po beskompromisnom zalaganju za ljudska prava i antiratnom stavu. Nismo pravili političke kompromise kao drugi i to nas je koštalo veće popularnosti. Ali mi postojimo već više od deset godina i demonstriramo bar jedno - da je moguće politički opstati u Srbiji protiveći se šovinizmu i nasilju.

Trenutno imate jedno poslaničko mjesto u Skupštini, skupa sa LDS-om, GSS-om i LSV-om. Koliko ta koalicija može bitno utjecati na skupštinske odluke i imate li podršku od drugih parlamentarnih stranaka kada se radi o odlukama i zaključcima za koje se zalažete?

PROF. KORAĆ: GSS se stopio sa LDP, a anak je trenutno u skupątinskoj većini Demokratske Stranke. Na te stranke se uvek može računati kada se radi o osudi rata i zaštiti ljudskih prava. Ali će proći još dosta vremena dok naći stavovi ne postanu dominantni u Srbiji. Mi smo, realno, jedna politička alternativa koja opstaje uprkos mnogim teškoćama. U onoj meri u kojoj se Srbija bude menjala u moderno i demokratsko društvo, naši stavovi će biti više prihvaćeni.

Poznata je crveno-crna koalicija iz vremena Miloševića. Šta je ostalo od nje danas, barem u skupštiskim klupama, te Vladi?

PROF. KORAĆ: To je zanimljivo pitanje. Radikali su se pocepali, što se moglo očekivati, pošto je njihov šef Šešelj već više od šest godina u Hagu. Drugi su razvili ambicije da vode stranku i tako se rodila Srpska Napredna Stranka, koju vode Nikolić i Vučić i koja po istraživanjima javnog mnjenja ima oko 30% podrške birača! Oni za sebe tvrde da su demokrate i proevropski nastrojeni, što očito birači veruju, ali ja ne baš previše. Proći će još mnogo vremena pre nego što poverujem da je Aleksandar Vučić, koji je pre samo dve godine držao poster sa likom Ratka Mladića u Skupštini Srbije i vikao da je ona “sigurna kuća za njega”, postao demokrata. Miloševićevi socijalisti su mala stranka koja je u Vladi sa Tadićem. Nikada se nisu izvinili za ono što su radili i nikada nisu preuzeli odgovornost za to. Mučno je gledati ih kako uživaju u ponovo stečenoj vlasti.

Nedavno je novi patrijarh Irinej (Miroslav Gavrilović) jednom svojom izjavom uvrijedio muslimane, da bi se potom izvinio. Komentar?

PROF. KORAĆ: To je bila teška i nepotrebna uvreda. On se dosta kategorično izvinio posle toga. E sada ostaje da se opredelite, da li je on neiskusan sa medijima, pa je rekao nešto što stvarno ne misli, ili je rekao upravo ono što misli. Ja sam sklon da prihvatim tuđe izvinjenje, a vreme će pokazati šta on stvarno misli. To se ipak ne može sakriti.

Mnogi ozbiljni analitičari i političari sa naših prostora (ex-Jugoslavija) za predsjednika Tadića kažu da, kada je odnos Srbije prema Bosni u pitanju, pred zvaničnicima međunarodne zajednice priča jedno, ali kada ode u Banja Luku kod Dodika, sasvim drugo. Ili pak šuti na nasrtaje premijera RS na suverenitet BiH. Kako Vi vidite odnos Tadića prema mojoj domovini?

PROF. KORAĆ: Mislim da je politika Srbije prema BiH pogrešna. Posle svega za šta je odgovorna Miloševićeva politika u BiH, pravi diskontinuitet sa njom bi se najbolje video u podršci integracionim procesima u toj nesrećnoj državi, koju kroz celu njenu istoriju neko deli. Ja mislim da su svi ljudi koji danas žive u njoj žrtve, ali naravno ne mislim da su jednake žrtve. Milošević je sa svojom ratnom politikom etnički čistih teritorija doživeo poraz; bilo bi strašno ako bi se ona nastavila u miru tezama da u BiH ljudi ne mogu da žive zajedno. A zašto ne bi mogli? Kako to da tako žive svuda u Evropi koja se upravo zato i ujedinjuje. Mislim da bi Beograd morao da razvija mnogo bliže ekonomske, kulturne i svake druge veze i sa Sarajevom, pored Banja Luke. Lepo je govoriti protiv podele BiH i podržati njen teritorijalni integritet, ali treba da vodite politiku koja ne dovodi do dalje UNUTRAŠNJE PODELE te zemlje.

Milorad Dodik, baš kao onomad i Karadžić, javno negira zločine koje je počinila vojska bosanskih Srba u Bosni. Da li taj čovjek, osim što djeluje protiv BiH, istinski radi u interesu bh. Srba i ko mu, kao takvom, čuva leđa?

PROF. KORAĆ: On se ponaša kao čovek kome trenutni dominantni politički položaj u Republici Srpskoj garantuje opstanak na vlasti doveka. Očigledno uživa u moći i sve manje je svestan da se približava tački kada će prvo međunarodna zajednica, a posle i Beograd, početi da traže drugo rešenje za nagomilane probleme na relaciji Banja Luka - Sarajevo. Otkriće Dodik kako je varljiva ljubav i podrška u politici. Spora je i inertna Evropska Unija i teško postiže kompromis, ali ne bi trebao da se zavarava, postići će ga ona. Gledao sam Miloševića u vrlo sličnoj priči, uživaš da ponižavaš moćne zemlje, a onda otkriješ da i nisu tako nemoćne kako izgledaju. Što se tiče njegovih izjava o zločinima, moram da kažem da mi je bilo vrlo teško da ih slušam. Zar je tako teško priznati istinu, koju ionako zna ceo svet. Ili je opet na delu “zavera”?

Želite li komentirati presudu protiv Ilije Jurišića?

PROF. KORAĆ: Nažalost, nisam pažljivo pratio samo suđenje. Presuda je svakako izrečena u atmosferi da niko nije pravno odgovarao za “tuzlansku kolonu”. Taj događaj se u Srbiji dominantno vidi kao izdaja obećanja o bezbednom izlasku vojske iz Tuzle i namernom masakru rezervista. Bojim se da je presuda bila obeležena ovim već formiranim stavom javnosti u Srbiji. Tako je Jurišić bio dvostruka žrtva; i javnosti u Srbiji i samog događaja za koji po tvrdnji objektivnih posmatrača iz Tuzle, on sam nema odgovornost. To je utoliko tragičnije, jer je Tuzla jedini veći grad u BiH koji tokom rata sačuvao svoju etničku strukturu, što je naravno zasluga ljudi koji su ga tokom rata vodili, ali i svih građana Tuzle. Nadam se da će uskoro biti potpisan sporazum između Srbije i BiH koji će Jurišiću omogućiti da bude prebačen u BiH i nadam se da će na ponovljenom suđenju on dokazati svoju nevinost.

Možemo li svi mi, sa prostora raspadnute Jugoslavije, uopće govoriti o budućnosti i dobrim komšijskim odnosima ako svako od nas sam sebi ne kaže istinu o svojoj prošlosti - i to onoj bliskoj?

PROF. KORAĆ: Odgovor bi morao da glasi: ne. Ali, iskustvo pokazuje da su retki narodi koji su to uradili do kraja. Ponekada su potrebni vekovi da se prizna greška. Pa Turci ni posle skoro sto godina ne priznaju genocid nad Jermenima, a Japanci uglavnom ćute o svojim zlodelima u Kini u Drugom svetskom ratu. Ne smemo se zavaravati, svi narodi misle lepo o sebi i ne vole da pričaju o krivici. Nije ljudska priroda savršena, još manje društvo. Mnogo nam još ostaje da radimo na sebi. Potencijal za zlo je veliki u svakom čoveku. Sreća je da ga najveći broj ljudi nikada ne realizuje.

Budući da sam rastao uz neka svjetski poznata sportska imena sa prostora bivše zajedničke nam domovine, moram Vas ovo pitati: da li ste bili u ikakvom srodstvu za pokojnim Radivojem Koraćem - Žućkom?

PROF. KORAĆ: Da, njegov otac i moj otac su bili braća. Hvala vam na ovom pitanju, on je već pomalo zaboravljen, a bio je u mojoj mladosti moj veliki uzor, moj dobri i plemeniti brat. Tragično je poginuo u trideset i prvoj godini zivota.

Hvala Vam velika za ovaj razgovor.

PROF. KORAĆ: Hvala vama što još imate snage da tražite sagovornike koji bi potvrdili da sve još nije izgubljeno na prostoru bivše Jugoslavije i da ima ljudi koji su svesni stradanja vašeg naroda u proteklom ratu. Više bih voleo da to ne znam i da ništa nisam video. A najviše bih voleo da se to nije dogodilo. Ali ja stvarno verujem da se čovek od zla može spasti samo traženjem istine, gde god ga ona odvela. Pozdrav i vašim čitaocima.